Просветни радници у Срезу рачанском

Просветни радници у Срезу рачанском у првим годинама после Другог светског рата[1]

Тешкоће у функционисању школа престављао је недостатак наставног кадра. Поред велог броја страдалих у рату, одведених у заробљеништво, многи су били мобилисани у Југословенску армију. У извештају СНОО наводи се да су школе које су обновљена а немају учитеља : Солотуша, Перућац, Бечевци и Д. Црвица.  Исти одбор је током фебруара и марта 1945. године истицао потребу од 10 до 14 додатних учитеља.[2] Већи део Среза рачанског је брдовите конфигурације и био је непривлачан за учитеље, па због тога одељења често остајала без њих. У извештају просветног референта за Ужички округ Повереништу за просвету Србије наведено је да у Срезу рачанском није радило 12 одељења од којих 4 одељења јер им је учитељ био мобилисан. Многи су се учитељи налазили на разним друштвено-политичким положајима, па су и на тај начин били искључени из наставног процеса. Због тога је уследило упозорење Предсеништва АСНОС-а да се за административне послове не узимају учитељи и професори уколико тај посао могу вршити друга лица. Слично упозорење и препоруку о повлачењу просветног кадра из ваншколских установа за рад у просвети упутило је и Министарство просвете Србије.[3] Да би се овај проблем превазишао организују се тромесечни или шестомесечни курсеви за учитеље при Учитељској школи у Ужицу за ученике 3. и 4. године учитељске школе и 8. разреда гимназије.[4]

Оживљавању рада школа знатно су доприносили тзв. народни учитељи. То су појединици који су често не чекајући директиве нових власти, окупљали ученике, отварали школе и започињали наставу. Први просветни радници били су принуђени да недостатак просторија, уџбеника, наставних средстава надокнађују радним еланом. У извештају школсског инструктора Димитрија Т. Симеуновића из 1945. године стоји : “ Принуђен сам указати да скоро сви наставници немају обуће, тако да сам имао прилике видети учитељицу из Рогачице потпуно босу на конференцији …!“[5]

Према званичним подацима од 15. маја 1945. године на подручју Среза рачанског ради 17 основних школа, у којима изводи наставу 34 учитеља, и то школа у Бајиној Башти[6] : Витомир Андрић[7], Љубица Миловановић, Славољуб Чолић, Анка Маринковић, Драга Чолић, Катарина Богдановић и Марија Јовановић[8]; школа у Пилици : Божена Гагић и Здравко Гагић; школа у Костојевићима : Велизар Ковачевић, Љубица Гајић[9]; школа у Придолима : Радован Алексић[10]; школа у Дубу[11]: Радослав Батистић, Софија Вуковић и Симо Вуковић; школа у Рогачици[12] : Радмила Максимовић, Слободан Пантелић, Даринка Ђурић и Милена Симић[13]: школа у Оклетцу : Константин Сарић[14]; школа у Доњој Црвици : Добривоје Стаматовић[15]; школа у Рачи : Ранка Дугоња и Радослав Познановић[16]; школа у Заовинама : Јелена Божић[17]; школа у Заглавку : Стојка Аћимовић и Добрила Игњатовић[18]; школа у Солотуши[19] : Раденка Пешић; школа у Бесеровини : Зорка Симеуновић[20]; школа у Јакљу Персида Шијакињић[21]; школа у Овчињи : Љубодраг Жуњић; школа у Перућцу : Милија Ђурић и Вера Малинић[22]; школа у Растишту : Олга Станић и Вера Станић;[23] школа у Бачевцима : Стеван Новаковић[24]; школа у Ђурићима Светислав Абдулић.[25]

У Биографскоим лексикону рачанског краја поред осталих као учитељи школе у Јагоштици се помињу Олга Јанковић ( 1946-1947 ), Миленко и Милена Зарић ( 1947-1949 ), школе у Јеловику Милан Ђукић ( 1945-1946 ) и Олга Весовић ( 1946-1951 ), школе у Церју Олга Стефановић ( 1946 ) и Вера Тодоровић, а школе у Јасиковицама Радомир Салевић ( 1946-1948 ).

Просветни радници су се истицали и својим друштвеним ангажманом. Тако су се у току школске 1945/46. године истакли многи у сарадњи са локалном средином : Светислав Абдулић ( учитељ у Ђурићима, Заовине )  успео је да “ покрене читаво село “ у акцијама за припрему за изградњу школе; Милан Ђукић у Јеловику, заједно са грађанима ради на изградњи пута у селу и нове зграде школе; Милутин Газдић тесно сарађује са МНО у Рачи; на развијању здравствене културе посебно су се истицали Велизар Ковачевић у Костојевићима, Радисав Батистић у Дубу, Никола Аћимовић у Заглавку; учитељ у Јеловику, “ добро се снашао у средини и ужива добар глас међу грађанима. Активно сарађује са органима власти.“ [26]

Љубица и Александар Гајић

Да би се попунила одељења која нису имала учитеља просветне власти су пребегавале честим премештањем наставног кадра. На овај начин желело се ослободити вишкова запослених из неких школа, али нова власт је тежила да се ослободи и компромитованих у току рата. Оваква прмештања су по равилу оправдавана “ потребом службе “. Није био редак случај да су се учитељи у појединим селима задржавали и само по неколико месеци, па онда враћани на старо радно место или премештани на неко ново. Тако су Стеван и Драга Јoвановић у децембру 1945. године премштени у Рогачицу, да би већ 1946. године поновно премештени у Мокру Гору. Брачни пар Гајић 1945. године премештен је из Рогачице у Костојевиће, Јелисавета Захарић из Биоске у Оклетац, уиместо Божане Шпадиер која је премештена у Гвоздац у Бачевце је дошао брачни пар Стеван и Босињка Новаковић, у Љештанско је 1945. годинер премештениз Ариља Веселин Радивојевић, а следеће 1946. године, Радмила Максимовић из Рогачице у Оклетац. У новембру 1946. године долазе нови учитељи : Драгољуб Јеремић у Зарожје, Марта Салевић у Јасик и Милеса Вучићевић у Љештанско.[27]

Према извештајима просветног одсека СНО Среза рачанског од 25 основних школа настава је на време почела у 19, јер није извођена у школама у : Зарожју и Јасиковицама јер учитељи нису били постављени, у Јагоштици и Гвосцу учитељи се нису јавили на посао, у Јеловику учитељ је био на боловању, у Бачевцима јер је учитељ дошао са закашњењем, тек у јануару.[28]У селу Заовинама настава није држана 10 дана због наиласка четника.[29]

У Архиву у Ужицу ( ИАУ ) у фонду Народног одбора Среза рачанског из Бајине Баште чува се платни списак просветних радника из јануара 1947. године. На овом списку се налазе обрачуната примања просветних радника распоређених у основним школама у Срезу рачанском за поменути месец са износима плата, подацима о платним групама, породичним додатком[30], бројем деце, величином обуставе за порез и улогом за пензиони фонд, као и оргиналним потписом на крају табеле, који је сведечио да је плата редовно и исплаћена. На списку се налазе имена 45 просветних радника, а само за Верославу Нешовић стоји напомена да из неког разлога плата није исплаћена односно да је враћена. Целу табелу са платним списком можете видети овде, односно фотографије овога документа овде:

слика 1

Слика 3

Слика 2

Слика 4

Слика 6

Слика 5

Средња школа

Наставу у Грађанској школи у Бајиној Башти су реализовала три наставника : Цветко Милосављевић, Павле Петернел и Мирослава Божиновић. Услед недостатка стручног кадра ангажују се спољни сарадници, па је тако Миљко Костић, реонски економ, држао предавања из области пољопривреде. Ангажовањем Министарства просвете до маја 1945. године на рад у овој школи су премештени из других места наставници : Анђелија Огњановић, Јелена Зердевић, Божидар Ристић, Љубица Петровић и Даница Денић, али се нису сви јавили на нова радна места.

Љубица и Саво Пенезић

Наставни кадар Бајинобаштанске Ниже реалне гимназије сачињавали су : Витомир Андрић, Славољуб Чолић, Драга Чолић, Љубица Пенезић, Љубица Миловановић, Анка Маринковић, Катарина Богдановић, Димитрије Ивановић, Даница Ивановић, Саво Пенезић и Адела Јовановић.[31]

Скоро сви наставници Гимназије били су друштвено ангажовани, па тако је : Мирослава Лукић радила у среском Културно-просветном одбору, Владимир Кнежевић је био секретар среског одбора Црвеног крста, Зинаида Живојиновић била активиста Народног фронта, а управитељ Цветко Милосављевић био председник прве подружнице Савеза просветних радника Среза рачанског.

Просветно одељење ОНО образоало је курс за наставнике историје средњих школа. Предавања су била из историје НОБ-а, а предавачи су били Добривоје Видић, Миодраг Жико Аврамовић, Мишо Ковачевић и Јово Стаматовић. Овај курс је трајао од 18. до 30. маја 1945. године.

Наставу у Женској занатској школи су одржави : Милена Аћимовић, Катарина Илић, стални и хонорарни наставници : Цветко Милосављевић, Димитрије Ивановић, Витомир Андрић, Милена Баштовановић.

М. Ковачевић