Јосиф Панчић живот и дело

Јосиф Панчић ( Брибир, 5/17. 4. 1814. – Београд, 25. 2/8. 3. 1888.)[1]

Детињство и школовање

Јосип, који је био четврто дете у браку Павела и Мрагарите Панчић, родио се 5/17. априла 1814. године, у селу Угрини код Брибира, у саставу Винодолске општине Аустријске царевине. Родитељи су били сиромашни, пa је стриц Гргур, који је био у Госпићу архиђакон, преузео бригу о његовом школовању. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. У шесторазредној гимназији у којој се настава изводила на латинском језику, Јосип је научио да се поред латинског служи и немачким, а касније је сам научио француски, енглески, италијански и донекле шпански. Из Ријеке је Јосип прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum, на Филозофском факултету. Веома брзо прешао је на Медицински факултет у Пешти. Поред осталих предмета Панчић је пратио предавања из ботанике тада позантог ботаничара Садлера. Студије је окончао докторском дисертацијом Taxilogia botanica 7. септембра 1842. године, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Прве службе

Прве две године службе провео је у Руксбергу у Банату, где je ce бавио васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова, а био је и лекар са платом од 400 форинти годишње и бесплатним станом. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната. После краћег боравка у родном крају отишао је у Беч где је у Природњачком музеју проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана где се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем, који га је упутио да у Србији тражи државну службу.

Са Вуковом препоруком Јосип Панчић стигао је у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, али пошто је тражио са буде постављен у Ужицу у чијој околини је било доста противника Карађорђевића, одмах је постао сумљив и није добио државну службу. Када је већ помишљао да се врати добио је позив од Аврама Петронијевића, председника владе, који је имао фабрику стакла у околини Јагодине, да се привремено прими службе лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, а био је на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упознао са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса Јагодинског округа. Започета испитивања наставио je, обиласком Темнића, Левча и манастира Љубостиње. Око половине јуна ишао је  у Алексиначку Бању одакле се први пут попео на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустријског поданства и затражио пријем у српско поданство. Том приликом је прешао у Праволсавну веру и променио је крштено име из Јосип и Јосиф. Крајем 1847. године добио је премештај у Крагујевац и постављен је за привременог окружног физикуса. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Научна каријера[2]

Јосиф Панчић је 8. јануара 1850. године примљен за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. У Лицеју, а касније у Великој школи, Панчић је радио до краја живота. Био је ректор Велике школе у периоду 1868-1875, а председник СКА у периоду 1887-1888. године.

Као универзитетски професор Панчић се посветио проучавањима из области ботанике, зоологије и геологије, а за 42 године проучавања природе Србије објавио је 42 научна дела. Својим назначајнјим делом “ Флора Кнежевине Србије “ Панчић је сврстао Србију у ред ретких земаља са великим степеном истражености флоре. Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао 2.176 биљних врста.

Био је члан у следећим ученим друштвима:

• Друштва српске словесности,
• Српског ученог друштва,
• Први председник и редован члан Српске краљевске Академије наука ( СКА ),
• Regia societas botanica ratisbonenbis,
• Српског Археолошког друштва,
• Српског лекарског друштва,
• Певачког друштва и
• Друштва за пољску привреду.
• Почасни члан баварског друштва Polichia, Подринске Слоге и Алексиначке читаонице;

Био је Дописни члан у следећим ученим друштвима:

• Југословенске Академије наука и уметности,
• Угарске Академије наука,
• Бранденбуршког ботаничког друштва,
• Бечког геолошког инштитута и јестаственичког друштва у Шербуру, и зоолошког ботаничког друштва у Бечу.

Откриће оморике

Јосиф Панчић је за Оморику, као четинар који се разликује и од јеле и од смрче, први пут чуо у ужичком крају 1855. године, али није успео да је пронађе приликом прве посете овим крајевима 1861. године. Зато је 1865. године наредио да се за потребе Велике школе из Западне Србије доставе гране да шишаркама свих четинара и ту су се нашле и две гране Оморике, али није забележено одакле су донете нити ко их је послао. Већ следеће године кренуо је са својим ученицима на научну екскурзију по Западној Србији и опет је није пронашао иако је ишао путем који је пролазио поред природних станишта Оморике.

Панчић Оморику не спомиње ни у својој чувеној књизи Фауна кнежевине Србије ( 1874 ). На крају Оморика је пронађена у селу Заовинама у засеоку Ђурићи, 1. августа 1875. године, а проналазак је објављен на немачком језику у чланку под називом “ Један новичетинар у Источним Алпима “, а опис биљке је написан по стандардима тадашње науке на латинском језику. Одмах је започело оспоравање, у научним круговима, да се ради о новој врсти која је по Панчићу названа Picea omorica P., а који јој је често тепао “ ледена лепотица “, јер преставља реликт из Леденог доба. Оморику Панчић је самтрао врстом бора ( Pinus ), а нешто касније природњак Пуркине ју је пребацио у род смрча односно (Picea). Панчић је успео да лоцира нека природна станишта Оморике, а Карло Мали 1934. године је открио најинтересантније налазиште Панчићеве оморике на локалитету “ Црвени поток “ или “ Тепих ливада “, што преставља једини досада познати налаз Оморике на тресетишту. Свако стабло Панчићеве оморике, као и природна станишта су под заштитом државе, а најзначајнији су резервати природе: Звезда, Црвени поток, Караула штула, Црвене стене, Љути брег, Било и Подгорушица.

 Крај живота

Јосиф Панчић је умро 25. фебруара 1888. године усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је пред смрт на неколико дана. Жељу да буде сахрањен на врху Копаоника испуинили су му планинари и САНУ, 7. јула 1951. године, када су земне остатке њега и његове супруге Милеве, сахранили у ковчегу направљеном од Панчићеве оморике у Маузолеју на врху Копаоника. Врх Копаоника од тада носи име по њему Панчићев врх ( 2017 м/нв ), а не Миланов врх како је носи име по краљу Милану од 1882. године. На Копаонику Панчић је био први пут 1851. године, а последњи 1886. године, у 72 години живота.

Маузолеј[3]

Маузолеј је грађен од комапоничког гранита, а на чеоној страни стоји плоча у којој је уписан следећи текст :

Остварујући завет Панчићев, преносимо га да овде вечно почива. Објављујемо и његову поруку упућеној српској омладини :

“ Да ће тек дубоким познавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воли и поштује своју отаџбину “.

07.07.1951. године

Српска академија наука и уметности

Универзитет у Београду

Планинарски савез НР Србије

Панчићев маузолеј представља први културни споменика на планинама Србије, грађен је по пројекту архитекте Владимира Владисављевића у знак обележавања 50 година планинарства Србије 1901-1951. Маузолеј је оштећен приликом Нато бомбардовања 1999. године и данас му је прилаз забрањен јер простор није очишћен од пројектила. Прилаз је могућ само организованим и унапред договореним групним посетама.

Одликовања

Од одличја имао је

• Орден св. Саве I степена,
• Таковски крст,
• Крст друштва црвеног крста.

О животу и делу Јосифа Панчића објављено је преко 100 научних радова и расправа, а Завод за уџбенике и наставна средства 1997. године издао је целокупна дела Јосифа Панчића у 10 томова.

М. Ковачевић

[1] Животни пут Јосифа Панчића на сајту Биолошког факултета http://pancic.bio.bg.ac.rs/Yu/Biography/zivot.html