Просветне прилике у Срезу рачанском

Просветне прилике у Срезу рачанском у првим годинама после Другог светског рата[1]

Основне школе

У току Другог светског рата на простору Среза рачанског оштећење су многе школске зграде. Немци су их по селима користили као коњушњице, неке су запаљене, а инвентар, архиве и библиотеке су уништени. Такође су просветни радници у току рата узевши учешћа у ратним збивањима у већој мери убијени.[2] Највећа оштећења школске зграде су претрпеле у оним селима у којима су била и највеће ратне операције. У месечном извештају из априла 1945. године види се да је на простору Среза било 21 школска зграда од којих су 2 ван употребе, а само је 7 у исправном стању, мада је и у њима било потребно вршити веће или мање поправке.[3] 

Извештај просветног референта СНО од 24. октобра 1945. године наводи као проценат оштећења школских објеката од 10 до 80 %, с тим да је напоменуто да се у Заовинама и Пилици припрема прављење нових школских зграда. Укупан износ штете на 19 школских зграда био је 1.817.000 од чега је 713.000 динара одпадало на школску зграду у Бајиној Башти. Од спроведених радова углавном се спомиње поправка кровова и кречење, а од планираних активности израда школског намештаја и прозора. За школе у Јагоштици[4] и Јакљу се наводи да не раде, а у Јеловику да не ради јер нема учитеља.

Просветни референт СНО[5] предводио је читаву акцију око ревиталитације мреже школских објеката уз ангажовање МНО. У ове сврхе кориштен је и кулук, односно бесплатан рад становништва за поправку старих или изградњу нових школских објеката. Нове Школске зграде су саграђене у Заовинама у Ђурићима и у селу Пилици коришћењем добровољног рада локалног становништва. За потребе градње, данас старе зграде школе у Пилици, коришћени су римски споменици са локалитета Пусто поље, да би се направили темељи и степенице. Један од највећих проблема обнове школских зграда било је набавка стакла, ексера и фарбе.

Школску зграду у селу Гвосцу, започету још пре рата, завршили су сељаци уз помоћ нових власти. Том приликом је уложено 50 обичних и преко 400 колских дневница, а ову школу су отворили представници власти из Бајине Баште.

Тако је Просветни референт Окружног НО у своме извештају из априла 1945. године могао да констатује да у Срезу рачанском нема више школа које не раде због недостатка зграде.

Посао просветних радника у овом периоду био је јеко захтеван јер је поред образовања деце дорасле за школу било потребно организовати и образовање одраслих. За потребу организовања аналфабетски течајева посебо су кориштени учитељи. За овај посао су кориштени и чланови Народног фронта и омладински активисти. Ови течајеви се оснивају одмах после ослобођења, али се од 1946. године они организују на много широј основи. Проценат неписменог становништва старијег од 11 година је варирао по селима Среза рачанског од 12,94 % у Костојевићима до 43,06 % у Јеловику. За њих је до маја 1945. године било огранизовано према извештају Среског комитета КПЈ 11 течајева. У току 1946. године тај број се  повећао на 50 течајева, од којих је само у селу Рогачица организовано 16 течајева. Број полазника на овим течајевима био је 1362, а број полазника већи од 100 био је само у селима Дубу, Костојевићима и Рогачици. Најбројнија група полазника течаја била је у селу Пилици где је било 75 полазника на само једном течају, док је у селима Јеловик и Перућац било 12 полазника на течају. Главни проблеми око организације течајева били су недостатак простора, кадра, буквара, али и петролеја који се користио за осветљење. Издавачко предузеће “ Просвета “ до краја априла 1945. године послало је ОНО у Ужицу 3.500 буквара за школе на територији окуга.[6]

Просветни инспектори скрећу пажњу на велики број деце која не похађају школу јер их родитељи користе као радну снагу. С друге стране ђаци су лоше обучени и одевени и немају потребне књиге, а примећена је и “ веома слаба ухрањеност “, јер деца за оброк доносе само проју.[7] У Срезу рачанско било је на дан 1. маја 1945. године уписано 1.554 од којих је редовно наставу похађало 1.134, а није похађало 420 ученика односно 27 %.[8] Овај проблем је био посебно изражен у летњем и јесењем периоду, када је пољских радова било највише, али и зими када је изговор за непохађање школе било недостатак обуће и одеће. Агитација на родитељским састанцима и на састанцима друштвено-плитичких организација дали су резултате, а већем проценту обухвата деце допринело је и отварање ђачких кухиња у којима су радили учитељи и ђаци, јер у прво врме није било послужитеља. О овоме насликовитије говоре егзактни подаци о броју ученика који похађају наставу : У Срезу рачанском било је уписано ученика :

Из извештај Просветног референта, Олге Мартић, 31. маја 1946. године може се констатовати да је школска мрежа покрила све делове Среза рачанског, али да образовањем није обухваћена сва популација деце дорасле за школу, а и велики је проценат уписане деце која нередовно долази на наставу. Од 24 школе само у 5 школа нема ученика који не похађају школу, а број ученика у Гвозцу и Овчињи који не похађају школу је већи од броја оних који похађају.[10] 

У току школске године 1945/46. године школе у : Бачевцима, Гвозцу, Ђурићима, Зарожју, Јеловику, Оклецу и Придолима због недостатка просветних радника започеле су са радом тек у другом полугодишту.

У Срезу рачанском се према упоредној табели просветог референта из 1945. године у осносу на предратни ниво : број школа смањио за 4, број одељења за 8, број наставника за 10 и број ученика за око 140.[11] 

Школски програм који је прописала влада Милана Недића по последњи пут је спровођен на подручју Ужичког округа у школској 1943/44. години. Нова друштвена ситуација захтевала је да се васпитавању и образовању приступи на новим основама. Председништво Народне скупштине Србије донело је 9. децембра 1945. године Закон о обавезном седмогодишњем образовању, а и пре доношења овог Закона планови и програми су прилагођавани новим друштвено-политичким околностима.

Просветни инструктор вршио је фукцију школског надзорника[12]. У школама у којима је било више одељења постављани су управитељи, а  у другима школама функцију управитеља вршио је учитељ.[13] Размештање просветних радника по школама вршило је Министарство по правилу пре почетка школске године. Стручно усвршавање просветних радник спровођено је на месечним среским конференцијама. На Сретење 1945. године одржана је Ужицу и окружна учитељска конференција. У школама су биле формиране омладинска и пионирска организација са циљем побољшања васпитно-образовног рада. Издржавање школа вршили су Општински НО и просветни ограни, пре свега Министарство просвете, па су финансије зависиле превасходно од материјалних могућности општина, али и разумевања значаја школе код представника општинских власти. Од велике помоћи је била и сарадња са ЈНОФ-ом, АФЖ-еом и омладинским организацијама. Да би неко непосредније водио рачуна о школама образовани су школски одбори од 5 чланова.

Средње школе[14] 

Већ 5. фебруара 1945. године обновљен је, колико толико, нормалан рад Грађанске школе у Бајиној Башти. Извршен је упис у ученика у сва четри разреда и то : у I разред 41, у  II разред 18, у III разред 24 и у IV разред 13 ученика. Убрзо затим 11. марта 1945. године, конституисан је Школски одбор, а настава се одвијала према новим наставним плановима, који су били усклађени са друштвео-економским променама насталим после НОР-а. Услед недостатка одговарајућег простора за школу, настава се одвијала у оквиру зграде Основне школе. Ученици су били ангажовани у подмлатку Црвеног крста и у прикупљању багремовог семена у циљу пошумљавања голети. У мају 1945. године основане су пионирска и омладинска организација у школи.

Повереништво просвете НР Србије својим Решењом од 24. марта 1945. године одлучило је да се све грађанске школе претворе у ниже четвороразредне гимназије. На крају прве школске године, 12. јуна 1945. године, Школски одбор грађанске школе је предлажио, а Срески народни одбор усвајио, да Грађанска школа прерасте у Нижу реалну гимназију. На дан 20. маја 1945.године Грађаска школа у Бајиној Башти имла је 4 одељења, 89 ученика, 5 наставника, а још је било неопходно ангажовати 4 наставника да би настава била стручно заступљена. Указом Министарства просвете НР Србије, од 29. августа 1945. године, почео је рад Ниже реалне гиманзије. У првој редовној школској 1945/1946. години уписано је у I разред 52, у II разред 43, у III разред 17 и у IV разред 21 ученик. Шест наставника одржавали су наставу у 3 учионице основне школе и то ученици I и II разреда похађали су наставу “ прекодневно “, а ђаци III и IV разреда ишли су у школу сваког дана.

У Гимназији се радило по старом наставном плану, али је број појединих предмета био редуциран услед недостатка просторија. Уведен је руски језик уместо немачког, а веронаука је постала факултативна. Није било пријамних испита ни школарине.

Управитељи школе после рата били су Цветко Милосављевић, а од 11. децембра 1945. године Саво Пенезић.

Одлуком Председништва АСНОС-а[15] издржавање средњих школа падало је на терет МНОО-а, а уколико су недостајала средства помоћ је требало да пружи ОНОО. Све средње школе у Ужичком округу је издржавао ОНОО, који се бринуо и о платама запослених.

Према извештају општинског референта за просвету од 31. маја 1946. године, у Бајинобаштанској гимназији радило је 10 учитељ, а редовно је похађало наставу 232 ученика, а њих 105 није уопште долазило у школу. Недостајало је простора, уџбеника, намештаја , акао последицу недостатка просветхих радника јавила се стручна незаступљеност у настави ниаз предмета : српског језика, певања, цртања и филскутуре. Прва школска година у бајинобаштанској Нижој реалној гимназији завршена је 25 . и 26. јуна 1946. године полагањем течајних испита.

Деловодни протокол сведочи да је 1946. године у Бајиној Башти радила Женска занатска школа. Управница школе била је Драгослава Леви, стручна учитељица. Школа је радила у сопственој згради[16] у којој су одржавани и састанци АФЖ-еа. Ученице су користиле уџбенике за гимназију за опште предмете, а часопис хрватског АФЖ-еа “ Укус “, користиле су за стручне предмете : цртање кројева, декоративно цртање и практични рад. На крају школовања ученице су полагале завршни испит.

Одлуком Министарства комуналних послова НР Србије, 22. јуна 1948. године, Женска занатска школа је престала са радом.

Просветне установе

У Бајиној Башти 1. априла 1945. године отворен је Народни универзитет о чијем значају је говорио Спасан Јовановић, секретар Среског одбора ЈНОФ-а. У наредном периоду предаваљу су држали : Стеван Пауновић, срески лекар о пегавом тифусу, учитељ Здравко Гагић о задругарству и шумарски инжињер, Велимир Алексић, о значају шума. Поред овога основани су народни универзитети у Рогачици, Дубу, Заглавку и Заовинама.[17] 

У Срезу рачанском постојала је читаоница при Пропагадном одељењу у Бајиној Башти. Паралелно са обнављањем читаоница, стари фонд књига је прегледан и одстрањиване су фашистичке, профашистичке и књиге сумљивих идејних вредности. По извештају окружног просветног референта тај посао на територији читавог округа био је завршен већ у марту 1945. године.[18]

Прва радничка читаоница у Бајиној Башти основана је још 1874. године, која је са прекидима радила до Првог светског рата. После рата је почела са радом  уједно и библиотека и читаоница и као таква радила до Другог светског рата. После Другог светског рата Библиотека је званично обновила рад 17. марта 1946. године. Према казивању савременика Библиотека је после рата била смештена у згради “ Берзе “.[19] Већ маја 1946. године у околним селима је никло 18 библиотека-читаоница.[20]

М. Ковачевић